Ovaj problem se manifestuje žudnjom ka onlajn sadržajima, pa osoba često zanemaruje svoje poslovne porodične obaveze, zbog čega psihoterapija može biti od velike pomoći zavisnicima od interneta, društvenih mreža i pametnih telefona
Primena pristupa „nulte tolerancije” odnosno insistiranje na potpunoj i trajnoj obustavi korišćenja interneta je ne samo neefikasno već ponekad može biti i kontraproduktivno
Internet je značajno tehnološko dostignuće koje nam je omogućilo pristup ogromnom broju informacija, brzu komunikaciju i sticanje novih znanja. Posmatrano sa te tačke gledišta, razvoj interneta tokom poslednjih dvadeset godina je svakako uneo pozitivne promene u naše živote.
Nažalost, internet ima i svoje negativne aspekte, a među njima je svakako njegovo prekomerno korišćenje i zavisnost, koja iako nije prepoznata u psihijatriji kao zvanična dijagnoza, bez sumnje postoji kao fenomen. O zavisnosti od interneta, kako se dijagnostikuje i da li može da se leči pitali smo prof. dr Igora Pantića, specijalistu psihijatrije, vanrednog profesora na Katedri za medicinsku fiziologiju Medicinskog fakulteta u Beogradu i pridruženog profesora na Univerzitetu u Haifi u Izraelu.
– Zavisnost od interneta ima određene sličnosti sa klasičnim zavisnostima od psihoaktivnih supstanci. Pored ostalog, ona se manifestuje žudnjom (engl. „Craving”) ka onlajn sadržajima, kao i gubitkom kontrole u smislu nemogućnosti ograničavanja vremena koje provodimo onlajn. Takođe, osoba zavisna od interneta često zanemaruje svoje poslovne ili porodične obaveze. Na primer, student može zbog prekomernog korišćenja društvenih mreža da padne ispit i obnovi godinu na studijama – objašnjava prof. dr Igor Pantić.
Kakva je veza između poremećaja raspoloženja i internet zavisnosti
U psihijatrijskoj praksi se relativno retko dešava da osoba zatraži stručnu pomoć isključivo zbog internet zavisnosti.
– Mnogo češće, psihijatar kod klijenta koji ima neki anksiozni poremećaj ili poremećaj raspoloženja poput depresije, naknadno utvrdi da postoji i problem zavisnosti. Internet zavisnost može ali i ne mora biti posledica odnosno komplikacija ovih mentalnih poremećaja – objašnjava dr Pantić.
Stručna pomoć je potrebna kad normalno funkcionisanje ometa korišćenje interneta
Verovatno ključan momenat kada treba razmotriti da se traži pomoć stručnjaka je trenutak kada prekomerno korišćenje interneta počne da bitno ometa normalno funkcionisanje odnosno obavljanje svakodnevnih obaveza i dužnosti.
– Stručnjak može biti psihijatar, psiholog ali i bilo koje drugo lice koje ima znanje i iskustvo iz oblasti psihoterapije i bolesti zavisnosti. Psihijatar može biti od posebne koristi za osobe kod kojih je ova zavisnost udružena sa mentalnim poremećajem koji zahteva primenu lekova. Pošto zavisnost od interneta nije formalna dijagnoza u psihijatriji, ne postoje jasno definisani dijagnostički kriterijumi. Ipak, za bolesti zavisnosti uopšte gledano takvi kriterijumi postoje i neki od njih bi mogli da se primene i u ovoj oblasti. Pored već pomenute žudnje, gubitka kontrole i zanemarivanja obaveza, važno je pomenuti i nastavak štetnog obrasca ponašanja (u ovom slučaju onlajn aktivnosti) i pored jasnih dokaza o nanetoj šteti fizičkom ili mentalnom zdravlju – ističe prof. dr Igor Pantić.
Značaj psihoterapije u odvikavanju od prekomernog korišćenja interneta
Psihoterapija može biti od velike pomoći zavisnicima od interneta, društvenih mreža i pametnih telefona.
– Dobar psihoterapeut će inicijalno pokušati da otkrije koji su to spoljni i unutrašnji činioci doprineli razvoju ovih zavisnosti. Narušena komunikacija u porodici, zlostavljanje i toksična atmosfera na poslu, kao i veliki broj drugih stresnih faktora mogu ponekad biti „okidač“ da osoba „pobegne“ u virtuelni svet. Ako pored zavisnosti postoji i mentalni poremećaj poput depresije, potrebno je takođe utvrditi šta je uzrok, a šta posledica: da li je, na primer, depresija posledica prekomerne upotrebe onlajn sadržaja, ili su bezvoljnost i gubitak energije koji često karakterišu depresiju doveli do toga da osoba mnogo više vremena provodi kod kuće ispred ekrana. Nakon toga, mogu se primeniti odgovarajuće psihoterapijske tehnike u cilju odvikavanja – ističe dr Pantić.
Kriza kod odvikavanja od prekomernog korišćenja interneta
Kod zavisnosti od interneta koja spada u grupu bihejvioralnih zavisnosti, krize, ako se one uopšte mogu tako nazvati, odnosno “apstinencijalni sindrom” često ni približno nisu intenziteta kao one kod psihoaktivnih supstanci poput alkohola ili narkotika.
– Ipak, u literaturi se često pominju razni bihejvioralni fenomeni koji mogu nastati nakon nagle obustave korišćenja pametnih telefona, kompjutera i drugih uređaja koji koriste internet za funkcionisanje. Ovde, pored ostalog, spadaju iritabilnost, osećaj praznine, loše raspoloženje, anksioznost i napetost. Vrlo retko, u ekstremnim slučajevima, prema nekim autorima, nagla obustava kod teških i višegodišnjih zavisnika može biti okidač za nastanak ozbiljnih psihičkih stanja, poput psihoze u kojoj postoji potpuno otuđenje od realnosti – kaže dr Igor Pantić.
Dobro rešenje ovog problema je primena principa smanjenja štete
Često se dešava da je osoba koja ima problem internet zavisnosti prinuđena da koristi kompjuter ili pametni telefon, jer je to sastavni deo njenog posla ili obrazovnog procesa.
-U tom slučaju, primena pristupa „nulte tolerancije” odnosno insistiranje na potpunoj i trajnoj obustavi korišćenja interneta je ne samo neefikasno već ponekad može biti i kontraproduktivno. Ponekad je, umesto toga, bolje primeniti takozvani koncept smanjenja štetnosti. Ovaj koncept se sa uspehom danas primenjuje kod bolesti zavisnosti, ali i u drugim sferama medicine. Na primer, kod alkoholizma, ovaj koncept može voditi ka redukciji količine alkohola koji se popije tokom dana, odnosno da predstavlja tranziciju ka potpunoj obustavi konzumiranja alkoholnih pića. Moguće je da na sličan način, postepeno smanjenje korišćenja onlajn sadržaja uz puno strpljenja i tolerancije psihoterapeuta prema klijentu može dovesti do uspeha i kada je u pitanju i borba protiv internet zavisnosti – savetuje prof. dr Igor Pantić.
Prof. dr Igor Pantić
