ONLINE VODIČ ZA PREVENCIJU BOLESTI ZAVISNOSTI

O NAMA

BLOG

Uredništvo – Radna grupa za borbu protiv bolesti zavisnosti Festivala zdravlja Beograd
Prof. dr Janko Samardžić, klinički farmakolog
Prim. dr Oliver Vidojević, dečji psihijatar
Dr sci. med. Svetlana Vučetić Arsić, neurolog, adiktolog
Jul 2025. godine

Šta je uopšte zаvisnost i kako se razvija?

Zavisnost je stanje u kojem osoba više ne može da kontroliše potrebu da koristi neku supstancu (poput alkohola, droga, lekova) ili da ponavlja neko ponašanje (npr. kockanje), iako zna da joj to šteti. Na početku, te supstance, odnosno ponašanje izaziva prijatne osećaje zadovoljstva ili opuštanja, međutim, kako vreme prolazi, mozak se navikava i traži sve više da bi postigao isti efekat. Istovremeno, osoba sve teže funkcioniše u uobičajenom socijalnom okruženju, javljaju se nervoza, nesanica, nemir i drugi telesni simptomi. Vremenom dolazi do bioloških promena u funkcionisanju mozga, naročito u delovima koji su zaduženi za nagradu, pamćenje i donošenje odluka. Stoga je zavisnost ozbiljan zdravstveni problem koji zahteva multidiciplinarnu podršku lekara, psihologa i porodice.

Koji su najčešći uzroci zavisnosti?

Zavisnost najčešće nastaje kao rezultat kombinacije više faktora: genetičkih, psiholoških i društvenih. Istraživanja pokazuju da osobe koje u porodici imaju bliske rođake sa zavisnostima imaju veći rizik da i same razviju sličan problem. Psihološki problemi poput anksioznosti, depresije ili trauma iz detinjstva često dovode do toga da osoba koristi supstance kao način da “pobegne” od neprijatnih osećanja. Veliku ulogu imaju i porodično okruženje, vršnjački uticaj, kao i dostupnost supstanci. Takođe, što osoba ranije započne s korišćenjem, veće su šanse da razvije zavisnost jer mozak u razvoju lakše ulazi u začarani krug navike i potrebe. Razumevanje ovih uzroka pomaže u prevenciji i ranom prepoznavanju problema.

Kakve vrste zavisnosti postoje?

Zavisnosti se mogu podeliti na hemijske (zavisnost od supstanci) i nehemijske (ponašajne zavisnosti), pri čemu obe vrste imaju sličan uticaj na mozak i ponašanje. Dok su zavisnosti od supstanci izazvane hemijskim promenama u organizmu, ponašajne zavisnosti se odnose na navike koje postaju kompulsivne i teško ih je kontrolisati. Oba tipa zavisnosti zahtevaju prepoznavanje i stručnu pomoć.

Da li sve zavisnosti imaju isti neurofizioloski mehanizam ili se razlikuju?

Zavisnosti, bilo hemijske ili ponašajne, uglavnom dele sličan neurofiziološki mehanizam koji uključuje aktivaciju sistema nagrade u mozgu, pre svega dopaminskih puteva. Uprkos različitim supstancama ili vrstama ponašanja, sve one izazivaju lučenje dopamina, što stvara osećaj zadovoljstva i motiviše ponavljanje. Međutim, postoje i određene razlike: na primer, supstance direktno menjaju hemijsku ravnotežu u mozgu i mogu izazvati fizičku zavisnost i apstinencijalni sindrom, dok ponašajne zavisnosti uglavnom nemaju izražene fizičke simptome, već se baziraju na psihičkoj potrebi i kompulsivnom ponašanju. Takođe, različite zavisnosti mogu aktivirati specifične moždane strukture ili puteve u većoj meri, što zahteva prilagođene pristupe u lečenju.

Da li postoje neke faze u toku razvoja bolesti zavisnosti?

Razvoj zavisnosti obično prolazi kroz nekoliko faza: prvo osoba eksperimentše sa supstancom ili ponašanjem, često iz radoznalosti ili pod pritiskom okoline; zatim prelazi u povremenu upotrebu, koja postaje sve češća. Kako vreme prolazi, dolazi do gubitka kontrole, te upotreba postaje redovna i potrebna je da bi se izbegle neprijatnosti poput anksioznosti, nervoze ili lošeg raspoloženja. Na kraju, zavisnost postaje hronična bolest mozga sa mogućim recidivima.

Kako prepoznati simptome zavisnosti?

Simptome zavisnosti može biti teško odmah uočiti, ali postoje jasni znaci na koje treba obratiti pažnju. Naime, osoba često ima jaku potrebu ili žudnju za supstancom ili aktivnošću, koristi je sve češće i u većim količinama, ali ne može da kontroliše tu upotrebu. Često zanemaruje obaveze, porodicu i prijatelje, menja društvo i ponašanje, postaje razdražljiva ili depresivna kada ne može da zadovolji svoju potrebu. Takođe, mogu se javiti fizički simptomi kao što su znojenje, drhtavica ili mučnina kada prestane da koristi supstancu. Važno je prepoznati simptome i znakove na vreme kako bi osoba mogla da potraži stručnu pomoć i započne lečenje.

Koje su fizičke i psihičke posledice zavisnosti?

Zavisnost donosi brojne fizičke i psihičke posledice koje značajno narušavaju zdravlje i kvalitet života. Fizički, može dovesti do oštećenja unutrašnjih organa poput jetre, pluća i srca, do poremećaja spavanja, gubitka apetita, slabosti imunskog sistema, kao i simptoma apstinencijalnog sindroma kao što su preznojavanje, groznica, mučnina i različiti bolovi. Psihičke posledice uključuju anksioznost, depresiju, probleme sa pamćenjem i koncentracijom, emocionalnu nestabilnost, povećanu agresivnost, socijalnu izolaciju i često razvoj drugih mentalnih poremećaja. Sve to može uticati na porodične odnose, posao i društveni život, stvarajući začarani krug koji otežava izlazak iz zavisnosti bez stručne pomoći.

Ako govorimo o upotrebi alkohola, lekova i pušenju, vrlo često se za ljude koji piju, puše ili preteruju s uzimanjem lekova za smirenje, kaže da imaju “lošu naviku”. Znamo da su ove loše navike na našim prostorima prilično socijalno prihvatljive. Gde je granica kada loša navika postaje zavisnost?

Granica između “loše navike” i zavisnosti često nije lako uočljiva, jer na početku takva ponašanja deluju kao obična rutina ili način opuštanja. Međutim, ključna razlika je u gubitku kontrole i negativnim posledicama koje osoba trpi, a koje uprkos tome nastavlja da ignoriše. Dok je loša navika nešto što osoba može da prekine ili smanji kad želi, zavisnost podrazumeva jaku potrebu, često praćenu žudnjom i fizičkim simptomima ako se prestane. Socijalna prihvatljivost, u značajnoj meri, može otežati prepoznavanje problema.

Kako preterano konzumiranje alkohola utiče na zdravlje?

Preterano konzumiranje alkohola može dovesti do brojnih zdravstvenih problema, uključujući oštećenje jetre (ciroza), bolesti srca, visok krvni pritisak, probleme sa probavnim sistemom, mentalne poremećaje (depresija, anksioznost) i povećan rizik od raka. Na dalje prekomerno konzumiranje alkohola uvek inicira ozbiljne porodične konflikte, ponekad porodično nasilje, patološku ljubomoru među partnerima, zanemarivanje dece ili njihovo zlostavljanje. Osobe koje preterano konzumiraju alkohol sklone su povredama radne discipline ili čestim izostancima sa posla, konfliktima na radnom mestu ili izazivanju opšte opasnosti, nasilničkog ponašanja ili saobraćajnih prekršaja.

Koje se vrednosti konzumiranja alkohola smatraju socijalno prihvatljivim?

Prema svetskim smernicama jedna alkoholna jedinica se definiše kao 10 mililitara (8 grama) čistog alkohola. Standardna pića sadrže 1-3 alkoholne jedinice. Prihvaćene preporuke stručnjaka su da se socijalno prihvatljivim konzumiranjem alkohola smatra 3-4 alkoholne jedinice dnevno za muškarce (ekvivalentno☞ 750ml piva od 4% alkohola) ,odnosno 2-3 alkoholne jedinice za žene (ekvivalentno ☞175 ml – čaša vina) .

Koji su rani znaci alkoholizma?

Rani znaci alkoholizma uključuju povećanu toleranciju na alkohol, gubitak kontrole nad konzumacijom, emocionalne promene (npr. razdražljivost), povlačenje iz društvenih aktivnosti, kao i fizičke simptome poput tremora ili mučnine nakon nagle obustave konzumiranja alkoholnih pića. Zatim se ispoljava zanemarivanje profesionalnih, porodičnih ili partnerskih odnosa, česte konfliktne situacije na radnom mestu i /ili u porodici, porodično ili partnersko nasilje. U psihičkom domenu zavisnici od alkohola razvijaju kliničke slike povišene anksioznosti, depresivnosti ili poremećaja u ishrani. Žene koje su ekcesivno konzumirale alkohol tokom trudnoće rizikuju rođenje deteta sa fetalnim alkoholnim sindromom.

Kako se leči zavisnost od alkohola?

Lečenje zavisnosti od alkohola obično započinje sprovođenjem obustave upotrebe supstance i protokolom detoksikacije u ambulantnim ili hospitalnim uslovima. Primenom farmakoterapije se prevenira pojava neželjenih simptoma apstinencijalnog sindroma, sprečava pojava ponovnog konzumiranja alkohola (recidiva) i uspostavlja protrahovana apstinenecija. Uporedo se odvija suportativna psihoterapija, često se u fazi rehabilitacije primenjuju kognitivno-bihevioralna terapija i porodična terapija. Grupna ili individualna psihoterapija je sastavni deo lečenja zavisnosti od alkohola a učešće saradnika u lečenju je često neophodno i poželjno. Pored toga postoje i grupe samopomoći poput „anonimnih alkoholičara“. Individualizovani pristup je ključan za uspeh u tretmanu i resocijalizaciji zavisnika od alkohola.

Šta je „prekid filma“?

„Prekid filma“ (eng. blackout) se odnosi na stanje kada osoba ne može da se seti događaja koji su se odigrali tokom perioda konzumacije alkohola. Ovaj fenomen nastupa zbog uticaja alkohola na mozak, posebno na hipokampus, koji je odgovoran za formiranje novih uspomena. U ovim sumračnim stanjima, osobe su u stanju da počine krivična dela, često izazivaju konfliktne situacije ili dolazi do samopovređivanja.

Koje vrste droga uopšte postoje?

Droge pripadaju grupi supstanci koje se zbirno nazivaju psihoaktivne supstance (PAS). Naziv ukazuje na osnovno svojstvo PAS, a to je uticaj na mozak. Kao posledicu uticaja na različite regione mozga dolazi do promena u funkcionisanju centralnog nervnog sistema/CNS/ ali i organizma u celini. Na osnovu pravne regulative, PAS se mogu klasifikovati u kategorije legalnih supstanci (alkohol, nikotin, benzodiazepinmi, metadon, bujprenorfin, morfin) i ilegalnih (heroin, kokain, ekstazi, amfetamini, kanabis).
Na osnovu dejstva na mozak i efekata koje izazivaju droge se klasifikuju na stimulanse (kokain, amfetamini), depresore (alkohol, benzodiazepini), halucinogene (LSD, psilocibinske pečurke) i kanabinoide (marihuana). Kanabinoidi čine zasebnu grupu jer kanabis deluje najčešće kao depresor i smanjuje aktivnost CNS-a, ali u ranim fazama konzumiranja izaziva euforiju i pojačanu percepciju čime se manifestuje njegovo stimulativno dejstvo uključujući i ubrzane otkucaje srca. Na kraju – THC (tetrahidrokskanabinol) i glavna psihoaktivna komponenetaa kanabisa, može izazvati promene u opažanju, distorziju prostora, temporalno /vremensko/ usporenje pa čak i halucinacije.

Koje izazivaju najjaču zavisnost?

Droge koje izazivaju najjaču zavisnost uključuju heroin, kokain, slično se ponaša i nikotin i alkohol. Ove supstance utiču na neurohemijske i strukturalne puteve u regionima mozga odgovornim za proces nagrađivanja. Isti regioni mozga – limbički sistem i pridruženi nervni putevi ka kori velikog mozga odgovorni su za promene u ponašanju koji se ispoljavaju pri konzumiranju droga. Droge utiču na procese učenja, pamćenja i motivisanog ponašanja koje izazivaju promene u mentalnom, fizičkom, socijalnom aspektu ličnosti što može dovesti do brze i snažne zavisnosti.

Kako droga utiče na mozak i telo?

Droge deluju na različitim nivoima našeg organizma. U mozgu to su promene u neurohemijskim sistemima. Zavisnost utiče na neurotransmitere, posebno dopamin, koji igra ključnu ulogu u sistemu nagradivanja. Upotreba droga ili adiktivnih ponašanja dovodi do povećanja dopamina, što stvara osećaj euforije ili zadovoljstva. Tokom vremena, mozak se prilagođava ovim promenama, što može smanjiti prirodne nagrade i povećati potrebu za supstancom ili zavisničkim ponašanjem. Na dalje, droge utiču na trukturalne promenama u mozgu i nakon dugotrajne upotrebe promene mogu biti trajne ili reverzibilne. Ove promene najčešće targetiraju upravo one regione mozga odgovorne za donošenje odluka i samokontrolu, emocionalne reakcije. Posledica je impulsivno reagovanje, nedostatak samokontrole. iracionalno donošenja odluka.
Zavisnost često uključuje promene u kognitivnim /saznajnim/ procesima, kao što su sposobnost donošenja odluka, planiranje i procena rizika. Osobe sa zavisnošću od supstanci mogu imati poteškoća u prepoznavanju negativnih posledica svojih postupaka, što dodatno otežava proces oporavka. U telu, droge mogu izazvati fizičke promene, uključujući oštećenje organa, promene u krvnom pritisku, srčanim ritmu i funkciji jetre, oštećenju pluća, krvnih sudova.

Da li je sama adiktivna supstanca ta koja dovodi do direktnog propadanja organizma ili nekog organa?

Da, adiktivne supstance mogu direktno dovesti do propadanja organizma ili određenih organa. Na primer, alkohol može izazvati oštećenje jetre, dok heroin može dovesti do problema sa plućima i srčanim funkcijama. Osim toga, način upotrebe droga (npr. intravenska upotreba) može dodatno povećati rizik od infekcija i drugih zdravstvenih problema. Takođe droge mogu inicirati recimo rizično ponašanje i dovesti do nastanka transmisivnih bolesti kao što su HIV infekcija ili Hepatitis C.

Koji su najefikasniji tretmani za zavisnost od droga?

Najefikasniji tretmani za zavisnost od droga uključuju kombinaciju terapije, koja je uvek usmerena na individualni pristup pacijentu. Ona se oslanja na farmakoterapiju, psihoterapiju i socijalnu rehabilitaciju. U zavisnosti od vrste suspstance primenjuju se različiti protokoli lečenja. Početak tretmana podrazumeva proces prekida u konzumiranju droga i fazu detoksikacije koja se sprovodi sa ciljem sprečavanja ponovnog konzumiranja supstance i ublažavanja apstinenecijalnog sindroma. Sam tretman može biti u ambulantnim ili bolničkim uslovima. Lečenje podrazumeva individualni ili grupni tretman uz dobru kliničku praksu koja obuhvata i uključivanje saradnika u tretman zavisnika. Najčešće primenjivana psihoterapijska forma je kognitivno-bihevioralna terapija (KBT). Grupna terapija podrazumeva različite forme terapijskih procedura u kojima mogu učestvovati članovi porodice kada se primenjuje i porodična terapija ili samo pacijenti kao što su forme grupa samopomoći – „Anonimni alkoholičari“ ili „Anonimini zavisnici od droga“. Takođe. postoje i rehabilitacioni centri koji u svoje okrilje primaju, leče i rehabilituju zavisnike u skladu sa principima grupnog tretmana uz rad i socijalnu integraciju. Stoga najefikasniji tretman u lečenju zavisnika od droga podrazumeva individualizovani pristup zasnovan na specifičnim potrebama pacijenata.

Šta je „harm reduction“ princip i da li se kod nas primenjuje?

„Harm reduction“ (smanjenje štete) je pristup koji se fokusira na smanjenje u negativnih posledica upotrebe droga, umesto da se isključivo fokusira na prestanak upotrebe. Ovaj princip uključuje programe kao što su razmena igala, edukacija o načinima prenošenja HIV infekcije i Hepatitisa C i slično. U nekim zemljama, uključujući i Srbiju, postoje inicijative koje primenjuju ovaj pristup, ali je njegova primena još uvek ograničena i često se suočava sa društvenim i političkim izazovima.
U farmakološkom smislu program smanjenja štete je i u slučaju opioidne zavisnosti upotreba lekova koji su supstituenti opijata kao što su metadon i buprenorfin.
Sam program suspstitucije je zapravo lečenje ali kao cilj ima proces smanjenja štete. Ovi lekovi se kontrolisano koriste kao supstitucija prethodno konzumiranim opijatima kod zavisnika koji nisu u stanju da postignu punu apstinenciju i prave česte recidive, krivična dela, i pod rizikom su od transmisivnih bolesti kao što su HIV infekcija i Hepatitis C ili B.

Da li je pušenje uopšte bolest zavisnosti?

Konzumiranje duvana putem pušenja cigareta ili cigara smatra se jednom od najstarijih zavisnost koja prati ljudski rod vekovima unazad. Nikotin, aktivni sastojak duvana, izaziva fizičku i psihološku zavisnost. Kada osoba puši, nikotin brzo ulazi u krvotok i dopire do mozga, gde aktivira receptore koji oslobađaju dopamin, neurotransmiter povezan sa osećajem zadovoljstva i nagrade. Ova zavisnost može dovesti do hronične upotrebe duvana, uprkos poznatim zdravstvenim rizicima, kao što su bolesti srca, maligne bolesti i hronične respiratorne bolesti. Pušenje je složen oblik ponašanja, gde osim nikotina koji je odgovoran za zavisnost, osoba ima jedno senzorno, ritualno pa i socijalno iskustvo koje se vezuje za konzumiranje duvana.

Kako nikotin utiče na mozak i da li je odgovoran za zavisnost?

Nikotin je glavni uzrok zavisnosti od duvana. Kada osoba udahne dim cigarete, nikotin veoma brzo (u roku od nekoliko sekundi) dospeva do mozga, gde se vezuje za nikotinske acetilholinske receptore. To izaziva oslobađanje dopamina, neurotransmitera zaduženog za osećaj nagrade i zadovoljstva. Time se stvara mehanizam pozitivnog pojačanja – mozak povezuje pušenje sa prijatnošću, smanjenjem stresa i boljim raspoloženjem, što vodi u formiranje navike i psihičku i fizičku zavisnost. Vremenom mozak smanjuje svoju prirodnu proizvodnju dopamina, te osoba mora da puši sve češće da bi održala isti osećaj. Ovo je klasičan obrazac zavisnosti.

Koji su rizici i bolesti koje nastaju usled pušenja i da li je za njih odgovoran nikotin?

Najveći broj štetnih posledica pušenja dolazi od drugih komponenti duvanskog dima, a ne od nikotina direktno. Duvanski dim sadrži više od 7.000 hemikalija, od kojih su mnoge toksične i kancerogene (katran, benzen, formaldehid, ugljen-monoksid itd).
Glavne bolesti koje pušenje izaziva:

– Kardiovaskularne bolesti: infarkt miokarda, moždani udar, periferna vaskularna bolest
– Hronične bolesti pluća: hronična opstruktivna bolest pluća (HOBP), emfizem, hronični bronhitis
– Kancerogena oboljenja: rak pluća, grla, jednjaka, bešike, pankreasa itd.
– Reproduktivni poremećaji: neplodnost, komplikacije u trudnoći

Nikotin sam po sebi nije glavni uzrok ovih bolesti, ali ima vazokonstriktivno dejstvo, sužava krvne sudove i povećava krvni pritisak, što doprinosi kardiovaskularnim problemima. Nastala zavisnost posredno doprinosi dugotrajnom izlaganju toksičnim supstancama iz cigareta.
Dakle, nikotin je odgovoran za zavisnost, dok su za organska oštećenja odgovorni ostali sastojci duvanskog dima.

Da li se ponašanje „zavisnika od nikotina“ razlikuje od ponašanja osoba zavisnih od alkohola ili droga?

Iako imaju isti mehanizam delovanja na mozak u smislu da interakcije sa centrom za zadovoljstvo postoji razlika u ponašajnom kvalitetu pušača i zavisnika od drugih psihoaktivnih supstanci. Pušači iako konzumiraju adiktinu supstancu, neće imati agresivno ponašanje, ne izazivaju saobraćajne nezgode, nemaju ponašanje koje ugrožava njih i okolinu u smislu u kom to mogu imati ljudi u alkoholisanom stanju i nakon konzumiranja narkotika.

Sličnosti:
Sve vrste zavisnosti dele biološke osnove u mozgu – uglavnom kroz dopaminski sistem nagrade.
Osobe razvijaju toleranciju, imaju apstinencijalne simptome, i ponavljano koriste supstancu uprkos štetnim posledicama.
Zavisnici mogu imati kompulzivno ponašanje i jaku psihološku potrebu da konzumiraju supstancu.

Razlike:
Nikotinska zavisnost je često društveno prihvaćenija i ne izaziva vidljive promene ponašanja kao alkohol ili psihoaktivne droge (npr. agresivnost, konfuzija, motorna nesposobnost).
Pušači funkcionišu „normalno“ u svakodnevnom životu, pa se njihova zavisnost često potcenjuje. U mnogim zemljama je pušenje bilo socijalno prihvatljiva kategorija pre više decenija.
Alkohol i droge češće dovode do socijalne disfunkcije, problema u porodici, na poslu i s zakonom.
Simptomi apstinencije od nikotina (nervoza, nesanica, razdražljivost) su neprijatni, ali nisu životno ugrožavajući kao kod alkohola ili opijata.

Kako se leči zavisnost od pušenja i da li je princip smanjenja štetnosti primenjiv i na ovom polju?

Lečenje zavisnosti od nikotina podrazumeva kombinaciju terapijskih protoka zasnovanih na psihološkoj i farmakološke pomoći. Pristup se prilagođava nivou zavisnosti, motivaciji pacijenta i njegovim komorbiditetima.
1. Psihološka podrška:
Motivacioni intervjui – pomažu osobi da pronađe unutrašnju motivaciju za prestanak.
Kognitivno-bihevioralna terapija (CBT) – prepoznaje i menja obrasce ponašanja povezane sa pušenjem.
Grupe za podršku (npr. anonimni nikotinski zavisnici).

2. Farmakološka terapija:
Nikotin-zamenska terapija (NRT):
Flasteri, žvake, pastile, sprejevi za nos ili usta. Daju se u kontrolisanim dozama da ublaže simptome apstinencije, ali bez štetnih hemikalija iz duvanskog dima.
Lekovi koji deluju na mozak:
Bupropion – antidepresiv koji smanjuje žudnju za nikotinom.
Vareniklin (Champix) – delimični agonista nikotinskih receptora, smanjuje zadovoljstvo od pušenja i ublažava apstinenciju.
U nekim slučajevima se kombinuje više metoda – npr. flaster + žvaka + psihoterapija.

Princip smanjenja štete kao modus u procesu odvikavanja od nikotinske zavisnosti se primenjuje uz određena jasna pravila i oprez. Ovaj princip podrazumeva da ako osoba ne može ili neće da prestane sa upotrebom nikotinskih preparata potrebno je makar umanjiti štetne rizike po zdravlje pušača.
Primeri smanjenja štetnosti kod pušenja su :
Proizvodi bez duvanskog dima
E-cigrete sa tečnim nikotinom
Heat not Burn Device /greju ali ne sagorevaju duvan/
1.Elektronske cigarete (e-cigarete / vapes):
Manje štetne od klasičnih cigareta jer ne sagorevaju duvan, pa nema katrana i ugljen-monoksida. Međutim, i dalje sadrže nikotin i potencijalno iritante.
Dugoročna bezbednost još nije potpuno potvrđena. Mogu biti prelazna faza ka potpunom prestanku pušenja, ali nisu preporučene kao prvi izbor u zvaničnim vodičima.
2. Heated Tobacco Products (greju ali ne sagorevaju duvan):
Takođe manje toksični od običnih cigareta jer se duvan ne sagoreva.
I dalje sadrže nikotin i određene štetne materije. Kontroverzni su jer mogu održavati zavisnost i privlače pažnju mlađe populacije.
3.Postepeno smanjenje broja cigareta:
Neki pušači uspevaju tako da postepeno pređu na nulu, iako je potpuni prekid efikasniji.

Zaključak: Najefikasniji je potpun prestanak pušenja, uz pomoć terapije i podrške. Smanjenje štetnosti može biti prelazno rešenje, ali nije zamena za sam proces odvikavanja i kupiranja nikotinske zavisnosti. Nikotin zamenski proizvodi i lekovi su bezbednija alternativa i efikasni su u olakšavanju prestanka uživanja u duvanskom dimu.

Koji se lekovi, generalno, najčešće zloupotrebljavaju u Srbiji?

U Srbiji se najčešće zloupotrebljavaju lekovi iz grupe benzodiazepina, koji se u farmakoterapiji koriste kao sedativi i anksiolitici. Među njima su najpoznatiji: bromazepam, diazepam, lorazepam i alprazolam. Ovi lekovi se često propisuju za lečenje anksioznosti, nesanice i mišićnih spazama. Međutim, njihova dugotrajna upotreba može dovesti do razvoja tolerancije, zavisnosti i apstinencijalnog sindroma pri naglom prestanku upotrebe. Pored benzodiazepina, zloupotrebljavaju se antidepresivi, posebno oni iz grupe SSRI (selektivni inhibitori ponovnog preuzimanja serotonina), kao i opioidi poput metadona, hidrokodona, oksikodona i buprenorfina. Takođe, prisutna je zloupotreba psihostimulansa, kao što su amfetamin i metilfenidat, koji se koriste za lečenje poremećaja pažnje.

Da li lekar opšte medicine treba samoinicijativno da propisuje lekove za smirenje, bez konsultacije sa psihijatrom?

Lekar opšte medicine može, u određenim situacijama, propisati lekove za smirenje, posebno kada je reč o kratkotrajnoj terapiji kod blagih ili prolaznih simptoma anksioznosti, stresa ili nesanice. Međutim, zbog rizika od zavisnosti i neželjenih efekata, preporučuje se da takva terapija traje što kraće i da lekar prati pacijenta tokom lečenja. U slučajevima kada su simptomi ozbiljniji, hronični ili se ponavljaju, obavezna je konsultacija sa psihijatrom koji može da postavi preciznu dijagnozu i predloži adekvatnu terapiju, uključujući i druge vrste lekova (poput antidepresiva) ili psihoterapiju.

U okviru koje patologije se najčešće propisuju lekovi za smirenje, a da problematika nije psihičke prirode? Koliko u takvim slučajevima postoji opasnost od razvoja zavisnosti?

Lekovi za smirenje se mogu propisati i kod različitih telesnih oboljenja koje nisu psihičke prirode, kao što su hronični bolovi, srčane tegobe ili digestivni poremećaji, jer stres i napetost mogu pogoršati simptome tih stanja. U takvim situacijama ovi lekovi pomažu da se simptomi ublaže i da se osoba bolje nosi sa tegobama. Međutim, važno je naglasiti da njihova upotreba treba da bude kratkotrajna i pod strogim nadzorom lekara, jer dugotrajna i nekontrolisana upotreba može dovesti do razvoja zavisnosti.

U kojoj meri lekovi za smirenje štete, a u kojoj pomažu korisnicima?

Ukoliko se pravilno koriste, lekovi za smirenje mogu značajno pomoći pacijentima tako što brzo smanjuju anksioznost, stres i nesanicu, omogućavajući im da se lakše suoče sa teškim situacijama i poprave kvalitet života. Kada se koriste pravilno, pod nadzorom lekara i kratkotrajno, oni su efikasni i relativno bezbedni. Međutim, ako se koriste predugo, u velikim dozama ili bez kontrole, mogu izazvati neželjene efekte kao što su pospanost, slabost, problemi sa pamćenjem i koncentracijom, kao i zavisnost. Njihova dugotrajna upotreba može značajno otežati svakodnevno funkcionisanje osobe i zato je važno koristiti ove lekove oprezno, po preporuci lekara, i uz podršku drugih oblika lečenja kada je potrebno.

U kojoj meri je prisutna zloupotreba anestetika u Srbiji i u koje svrhe?

U Srbiji je prisutna zloupotreba određenih anestetika, posebno među osobama mlađeg uzrasta. Najpoznatiji primer je ketamin, koji se zloupotrebljava zbog svojih halucinogenih efekata i euforije koju izaziva. Međutim, ova zloupotreba može dovesti do ozbiljnih psihičkih poremećaja, uključujući psihotične poremećaje. Takođe, gas azot-suboksid, poznat kao “gas smejavac” se zloupotrebljava zbog trenutnog efekta euforije i smeha. Njegova zloupotreba pak može izazvati pad krvnog pritiska, srčane aritmije, smanjenje nivoa kiseonika u krvi, što može dovesti do ozbiljnog oštećenja zdravlja. Zloupotreba anestetika u nemedicinske svrhe predstavlja ozbiljan javnozdravstveni problem i zbog toga je važno podizati svest o opasnostima njihove zloupotrebe i pružiti adekvatnu edukaciju i podršku, posebno mladima.

Šta je politoksikomanija?

Politoksikomanija je pojam koji označava istovremenu zloupotrebu više psihoaktivnih supstanci. Osobe koje pate od politoksikomanije često nemaju izraženu zavisnost samo od jedne supstance, već koriste različite droge radi pojačavanja efekata ili ublažavanja neželjenih simptoma jedne droge drugom. Ovakva praksa značajno povećava rizik od predoziranja, ozbiljnih fizičkih i psihičkih posledica, kao i težeg lečenja, jer terapija mora da uzme u obzir više vrsta zavisnosti istovremeno. Politoksikomanija je sve češća pojava i smatra se posebno opasnim oblikom bolesti zavisnosti.

Kako prepoznati zavisnost od interneta?

Zavisnost od Interneta je klinički poremećaj sa snažnim negativnim posledicama na socijalno, radno, porodično, finansijsko i ekonomsko funkcionisanje ličnosti. Predstavlja savremen oblik zavisnosti koji se manifestuje kao stanje pojedinca u kome je upotreba Interneta postala dominantna životna aktivnost koja ga izoluje u odnosu na ostale društvene tokove, i koja stvara negativne posledice po njega i njegovu okolinu. Vreme provedeno na internetu ukazuje da je mogla da se razvije zavisnost, kada je to dugo (više sati) , kontinuirano (bez pauze) i ponavlja se svakodnevno, u različito doba dana. Takođe je sva pažnja deteta vezana za sadržaje na internetu, a zapušta prethodna interesovanja koje je inače pokazivalo. Zavisnost se najpre vidi u ponašanju i emocijama:

deca su neraspoložena, razdražljiva, povučenija
ne žele da se druže, više ih ne raduju izlasci i igre s prijateljima
ne uživaju više u stvarima koje su ih ranije činile srećnim
primećuju se promene i na fizičkom planu – loše držanje, umor, glavobolje

To su prvi signali za digitalnu zavisnost, koja može uključivati:

zavisnost od informacija (stalno „guglanje“ bez svrhe i cilja)
zavisnost od igrica (kada ni jedna druga aktivnost ne donosi zadovoljstvo)
zavisnost od društvenih mreža (potreba da stalno budu online)

Koji su psihološki efekti prekomerne upotrebe interneta, kao i znaci prekomerne upotrebe digitalnih tehnologija kod deteta?

Promenjeno ponašanje, provode sve više vremena za kompjuterom i na internetu, pad uspeha i prekid školovanja , zanemarivanje drugih interesovanja i obaveza koje je ranije imao, problemi sa koncentracijom i pamćenjem, nesanica, problemi sa kičmom, vidom, sluhom i dr.
Veliki broj sati proveden na internetu i konstantan razgovor o utiscima nakon toga. Gubljenje pojma o vremenu dok je onlajn.
Odbijanje učešća u društvenim aktivnostima kako bi proveli više vremena onlajn, a tako dolazi do izolacije od prijatelja i porodice.
Izlivi besa, anksioznost ili frustracije usled zabrane korišćenja interneta. Razne vrste negativnih posledica – napetost, razdražljivost, svadljivost, laganje, loši rezultati u školi, nedruštvenost, hronični umor… “Kriziranje” – stalni osećanje gneva, napetosti i/ili depresije kada je kompjuter nedostupan.
Korišćenje interneta bez obzira na probleme koje to izaziva u školi ili društvenim odnosima. Stalna potreba i zahtev za “što boljom mašinom”, naprednijim softverom ili potreba da se više vremena provodi uz kompjuter.

Kako se može smanjiti zavisnost od interneta? Šta mogu roditelji preduzeti?

Postaviti aplikacije za ograničenje vremena – jasna pravila o vremenu koje se provodi na internetu, a to je najbolje kroz aplikaciju, jer obećanje deteta da neće još dugo biti na internetu je kratkoročno pošto su igrice i online sadržaji ciljano dizajnirani da drže pažnju i zbog toga je deci jako teško da sami raspoznaju kada je dosta.
Nadgledanje, povremeno, sadržaja koji deca konzumiraju – tako će roditelji biti upućeni u aktivnosti koje dete konzumira sa interneta i moći će da prepoznaju ukoliko dođe do nagle promene u ponašanju deteta.
Podsticati raznolike aktivnosti – podržati dete u raznim društvenim, fizičkim, umetničkim aktivnostima, pogotovo van kuće i u neposrednom društvu vršnjaka, kako bi što manje vremena provodilo na igricama.
Komunikacija – održavanje otvorene komunikacije sa decom o njihovom online životu. Razgovarajte o rizicima i izazovima na internetu. Podstičite ih da vam se u svakom trenutku obrate ukoliko primete da ih neki sadržaj sa interneta uznemiruje.
Edukacija o online bezbednosti – edukujte ih kako da se zaštite u virtuelnom svetu, pokažite im sajtove gde se govori o bezbednosti dece i naučite ih da i sami istražuju o bezbednosti na internetu.
Roditelji i staratelji imaju najvažniju ulogu u osiguravanju sigurnog i uravnoteženog iskustva dece na internetu. Postavljanje aplikacija, granica, nadzor, edukacija o online bezbednosti su ključni faktori za smanjenje potencijalne opasnosti od zavisnosti dece od interneta.
Cilj nam je isti: da nam deca ostanu bezbedna i mentalno i emocionalno zdrava u digitalnom dobu.

Šta sve nekontrolisano korišćenje interneta može da prouzrokuje kod dece?

Zavisnost – jedan od najvećih izazova kod igranja online igrica i korišćenje interneta je razvoj zavisnosti. Zavisnost nastaje usled svakodnevnog korišćenja „nečega“ po nekoliko sati. Deca se mogu opsesivno fokusirati na igru i tada je teško zaustaviti ih i odvojiti ih od ekrana. Prekomerno i neadekvatno korišćenje interneta može uticati na njihove mentalne, socijalne i emocionalne sposobnosti.

Socijalna izolacija – prekomerna izloženost ekranima može dovesti do socijalne izolacije kod dece. Umesto provođenja vremena sa drugom decom u stvarnom svetu, deca se mogu povući u virtuelni svet, što može dovesti do zastoja u razvoju socijalnih veština, a koje su veoma važne za njihov emocionalni, socijalni i mentalni razvoj.

Neprikladni sadržaji – mnoge igrice sadrže elemente nasilja. Takođe, njihova tematika je čestouzrastno neprikladna i može nepovoljno da utiče na zdrav razvoj dece. Važno je deci objasniti da je zbog njihove bezbednosti, zbog njihovog zdravlja, mentalnog i emocionalnog, neophodno onemogućiti aplikacijama koje koriste posetu neprilagođenim sadržajima.

Opasnost od cyberbullinga – online igrice pružaju mogućnost interakcije sa drugim igračima, ali to nosi i neku vrstu rizika. Deca mogu biti vređana i zlostavljana putem igrica i lažnih profila na igricama. To može uticati na njihovo zdravlje, samopouzdanje i bezbednost.

Preko 750.000 hiljada predatora je svake sekunde na internetu i kriju se iza lažnih profila.

Nedostatak fizičke aktivnosti – usled predugog sedenja ispred ekrana, gubi se želja za fizičkom aktivnošću. Nedovoljna fizička aktivnost utiče na zdravlje dece dovodeći do gojaznosti, loše kondicije, problema sa mišićima i kostima.

Jedan aspekt ovih zavisnosti je preterano igranje igrica, a drugi se odnosi na zavisnost od društvenih mreža. Koji je stav stručnjaka, da li su ovo zaista prave zavisnosti, da li su klasifikovane kao takve?

-Igrice (video-igrice)

Deca već od prvih godina života vole da se igraju jer ih to animira, zabavlja i važna je interaktivna aktivnost, a istovremeno ima i društvenu i emocionalnu svrhu. Sa daljim razvojem stečene veštine in napreduju, a kako su karakteristike igre sve složenije, prelaze sa senzorno-motoričkih igara na složenije simbolične igre, sastavljene od vrlo preciznih pravila koja doprinose usavršavanju socijalnih vještina i pravila ljudskog ponašanja. Znači igranje je esencijelno zta pravilan razvoj dece. Poslednje dve decenije slobodno vreme za decu sve više postaje vreme za upotrebu video igara, pa je potrebno je istražiti i njihove pozitivne i negativne efekte na psiho-socijalni razvoj deteta.

Tako je istraživanjima potvrđeno da video igre poboljšavaju:
– pristup kulturi i tehnološkoj misli;
– stimulišu mentalne procese (pamćenje, sposobnost mišljenja);
– sposobnost izračunavanja i formulisanja pobjedničkih strategija;
– okulo-motorna koordinacija.

Međutim prisutni su i jasni negativni efekti video igara na decu i njihov razvoj:

otuđenje od stvarnosti;
nedostatak empatije, teškoće u socijalnim kontaktima;
neaktivan način života, pasivnost i manjak motoričke aktivnosti, posebnmo u živoj igri sa drugom deco mi odraslima, kućnim ljubimcima i sl.;
višak kilograma, sesilan način života, manje motoričke aktivnosti koja je deci neophodna;
preteran osjećaj moći i kontrole, vezan za sadržaj i tip igrica , stepen agresivnosti u njima;
oštećenje vida, zbog preterano duge izloženosti očiju ekranima računara, mobilnog telefona , tableta i sl.

Snažan uticaj nasilnog sadržaja nekih video igara na ponašanje ne treba zanemariti, u stvari, nekoliko studija je pokazalo da sadržaj ovog tipa desenzibilizira mozak na “teške” slike i izaziva agresivno ponašanje kod dece. Jedan od najvećih rizika kada se troši previše vremena na igranje video igara je ukidanje granice između upotrebe i zloupotrebe, sa rizikom izazivanja stvarne zavisnosti. Prekomerna upotreba video igara može dovesti do preopterećenosti informacijama koja deci onemogućava da zadrže, upravljaju, obrađuju i interpretiraju količinu podataka kojima su izloženi. Ovo se pre svega dešava u onim video igrama i virtualnim simulacijama koje predstavljaju takvu grafičku savršenost, da znatno smanjuju udaljenost između stvarnosti i fikcije. Rani, intenzivni i dugotrajni kontakt otežava detetu da odredi jasnu granicu između čovjeka i uređaja, živog i neživog, fantazije i stvarnost, a što je veoma bitno. U eri interneta ne možemo da sprečavamo decu da igraju video igrice.Naprotiv, da bi se sprečilo njihovo izlaganje opasnostima, neophodno je razgovarati s njima, slušati ih i odgovarati na pitanja sa strpljenjem i optimizmom. Pratite ponašanje i navike vašeg deteta i intervenišite samo kada je to neophodno, na taj način u njih ćete uliti poverenje i osnažiti ih, usmeravajući ih ka zrelijem i autonomnijem rastu i razvoju.

U novoj reviziji Međunarodne klasifikacije bolesti Svetske zdravstvene organizacije (MKB11) zavisnost od kompjuterskih igara je obuhvaćena kao dijagnoza i klasifikovana kao poremećaj navika i impulsa. A postoji i dg. QE 22 Hazardous gaming, opasni gejming, kada se posledice očekuju u budućnosti, ali trenutnmo nisu prisutne u ponašanju deteta. . O zavisnosti možemo govoriti ako su prisutni velika preokupacija igricama, povećanje vremena igranja, gubitak kontrole nad vremenom provedenim u igranju i snažno negodovanje, uznemirenost , čak i agresivno ponašanje , pri prekidanju u igranju. Uz ovo mora biti prisutno i zanemarivanje negativnih posledica ili prikrivanje vremena provedenog u igranju. Kako bi se izbegli svi rizici povezani sa prekomernom upotrebom video igara, mogu se primjeniti precizna pravila.

Roditelji moraju imati kontrolu, a to mogu postići i održati na sledeći način:

Roditelji treba kontrolišu vreme koje deca provode igrajući video igre, tako da se ne pretvori u produženu dnevnu aktivnost i bitno je da ne prelazi ukupno dva sata igre na školskom uzrastu, a posebno da to ne bude uveče , pred pavanje, kada se podizanjem moždane aktivnosti i uzbuđenja (arousal, što) otežava uspavljivanje, posebno sa aspekta uzrasta deteta ;
Pauza u toku igranja igrica je veoma bitna, kako bi se kognitivnom i vizuelnom sistemu omogućio odmor, kao id a se unesu elementi interakcije deteta sa okolinom i sa realnošću;
C.Promovisati upotrebu video igara u susretima sa prijateljima ili rođacima, kako bi se igra koristila kao sredstvo za socijalizaciju deteta, a ne za izolaciju;
Dobro se upoznajte, kontrolišite i proverite sadržaj kupljenih video igara, prema dobi i temperament deteta, a izbegavajte nasilne ili ekstremno konkurentne izazove u igricama.
Takođe, da od ranog uzrasta decu upućuju na zdrave stilove života – druženje sa prijateljima i porodicom i rekreaciju.

-Zavisnost od društvenih mreža

Deca /adolescent provode značajno vreme na društvenim mrežama, praktično celokupno slobodno vreme, a noću i vreme koje treba posvetiti odmoru spavanju, koji su tako dragoceni u ovom razvojnom periodu. Socijalne mreže se umeću u njihov kontakt sa drugima. Svetska zdravstvena organizacija (SZO) u septembru prošle godine upozorila je da da je problematična upotreba društvenih mreža u porastu među decom u Evropi. U 2022. godini, kod 11 odsto adolescenata (13 odsto devojčica i 9 odsto dečaka) bilo je znakova problematičnog korišćenja društvenih mreža, dok ih je četiri godine ranije bilo sedam odsto. Kod njih su primećeni simptomi slični simptomima zavisnosti. Simptomi su slični kao kod razvijene zavisnosti od kompjutera, a to je, osim previše utrošenog vremena za računarom ili telefonom, zanemarivanje obaveza. Ponekad su mladi čak i noću na mrežama, iako to poremeti njihov proces spavanja. Zato su često neispavani, nervozni, svadljivi ,osetljivi na kritiku i skloni da se udaljavaju od porodičnog života, recimo, da jedu sami u svojoj sobi, a ne sa porodicom i sl.

Kad smo već kod preterane upotrebe društvenih mreža, one često plasiraju nerealne slike fizičke lepote, te često budu okidač da se osobe podvrgavaju nekritički mnogobrojnim estetskim procedurama ili ekstremno rigoroznim dijetama u cilju postizanja izgleda kakve društvene mreže plasiraju. Da li se ovde radi o zavisnosti ili je u pitanju neki drugi poremećaj?

Društvene mreže su postale ključni izvor prikaza ideala lepote, a influenseri često predstavljaju idealizovane slike svojih tela (dodatno tehnički obrađene, nerealne). Ovo stvara “kulturu tela” u kojoj se cene samo određeni izgled i tela, podstičući osećaj manje vrednosti kod onih koji ne zadovoljavaju te standarde. Također, “filteri” na društvenim mrežama često menjaju način na koji vidimo sebe i druge, što može dovesti do iskrivljene percepcije stvarnosti. Nerealni standardi lepote u medijima imaju dubok uticaj na mentalno zdravlje pojedinaca. Mnogi se osećaju nesigurno i nezadovoljno svojim izgledom, što može dovesti do razvoja poremećaja ishrane, teskobe i depresije. Osobe koje se ne osećaju dovoljno lepim, često izbegavaju društvene situacije, trpe nisko samopoštovanje i mogu bežati socijalnu izolaciju

Kako društvene mreže mogu uticati na samopouzdanje mladih, koji inače svoje vrednovanje vezuju za vrednovanje drugih osoba, pa je i njihovo samopouzdanje i vrednovanje njih samih o sebi vezano za mišljenje drugih ljudi, te zbog toga mogu lako da budu predmet manipulacije zlonamernih osoba. Promocija nerealnih standarda lepote često dovodi do diskriminacije i stigmatizacije pojedinaca koji ne odgovaraju tim normama. Osobe koje se ne uklapaju u društveno prihvaćene ideale lepote mogu biti izloženi zlostavljanju i poniženju, što naročito šteti emocionalnoj dobrobiti i doživljaju sigurnosti u sebe kod mladih osoba, posebno kod devojaka… Istraživanja o uticaju digitalnih standarda lepote na mentalno zdravlje i samopouzdanje pokazala su da trećina prosečnih korisnika društvenih mreža veruje da treba da smrša nakon gledanja slika onlajn, a jedan od osam oseća se neadekvatno. Tako, šest od deset tinejdžera dobija savete o dijetama onlajn, uglavnom na TikToku, što je doprinelo porastu poremećaja ishrane i telesne dismorfije. Posebno, česta izloženost modelima onlajn obično uz uređivanje ili komplementarne uglove, postavila je duboko ukorenjene standarde za mnoge žene.

Šta je uopšte kockanje, kako se definiše kockar?

Patološko kockanje je nekontrolisani nagon ili žudnja osobe da uporno nastavi sa kompulsivnim, prisilnim kockanjem, uprkos štetnim posledicama koje ovakvo ponašanje uzrokuje za tu osobu, bližu i širu okolinu. Najrašireniji oblik kockanja je klađenje, zbog dostupnosti online najviše ugrožava decu i adolescente. U Međunarodnoj klasifikaciji psih. bolesti i poremećaja patološko kockanje sa oznakom F63.0 je svrstano kao „Poremećaji navika i kontrole impulsa“. Radi se o specifičnim poremećajima ponašanja koje karakterišu ponavljano ponašanje koje nema jasnu racionalnu motivaciju, već je povezano sa impulsima koje osoba ne može da kontroliše, nego ih kompulsivno, prisilno ponavlja, uprkos negativnim posledicama. Kockanje u mozgu takve osobe pokreće stimulaciju i osećaj trenutnog zadovoljstva i nagrade slično kao što to čine i droga ili alkohol, što vremenom dovodi do zavisnosti od kocke.

Kockar je osoba pod snažnim uticajem patološkog poriva za kockanjem, kompulsivno ponavlja ponašanje koje obuhvata neku formu kockanja, npr. klađenje i sl, a spremna je da rizikuje stvari koje ceni, u nadi da će realizovati ( iluzorni). dobitak Kockar ne sagledava posledice i komplikacije nastavljanja svog prisilnog i repetitivnog ponašanja: porodični problemi, finansijski , zdravstveni i drugi, koji se komplikuju i postaju intenzivniji. Kod dece i adolescenata smetnje spavanja, koncentracije, pažnje , memorije vode padu školskog uspeha i prekidu školovanja. Kockanje uvek uma nepovoljne efekte na celu porodicu , jer zahteva stalno ulaganje novčanih sredstava, što najčešće ide na štetu porodice, narušavajući duboko porodične relacije i ostavlja posledice in a druge članove, koji nisu neposredno zahvaćeni kockanjem.

Kako prepoznati zavisnost od kockanja?

Znaci i simptomi kompulzivnog kockanja uključuju:

Potpuna zaokupljenost kockanjem, stalno planiranje kako doći do više novca za nastavak kocke ;
Snažno uzbuđenje kada se radi o većim iznosima novca, nagradama na kocki;
Bezuspešni pokušaji kontrole, smanjenja ili zaustavljanja kockanja, koji se ponavljaju;
Nervoza, uznemirenost , razdražljivost u ponašanju kockara pri pokušaju da se da mu/joj se ograniči pristup i smanji ili ukine mogućnost da se kocka;
kockanje je način da se pobegne od problema ili olakšavanje lošeg raspoloženja (npr. osećaja bespomoćnosti, krivice, anksioznosti, depresivnosti)
Neprekidni pokušaji da se povrati izgubljeni novac daljim kockanjem (tzv. „jurnjava za gubicima“)
Laganje i varanje članova porodice ili drugih bliskih osobama da bi se prikrio stepen kockanja;
Ugrožavanje ili gubljenje važnih relacija u neposrednoj okolini ( porodica prijatelji) ili u širem okruženju ( škola, grupa vršnjaka, sportski ili drugi klub aktivnosti i sl) ;
U kritičnim situacijama pribegavanje krađi ili prevari i antisocijalnim radnjama, bez obzira na posledice da bi se došlo do novca za kockanje;
Kompulsivno ponavljanje destruktivnog obrasca ponašanja može voditi u depresivnost , kao i samodestruktivnost : nesanica, nervoza razdražljivost, sklonost zloupotrebi alkohola i tbl i slično.

Koje su posledice zavisnosti od kockanja?

Patološko kockanje negativno da utiče na telesno i psihičko zdravlje kockara, ali na zdravlje drugih članova porodice. Telesne (fizičke) tegobe koje se javljaju kod zavisnika od kocke su smetnje uzrokovane povećanim stresom, nervozom, anksioznošću. Lako se pridružuje zloupotreba alkohola i psihoaktivnih supstanci (PAS). Takođe je u pitanju i nezdrav načina života (slabo spavanje, neredovna ishrana odsustvo fizičkih aktivnosti, socijalnih kontakta i drugih uobičajenih aktivnosti za dečji i adolescentni uzrast…). Najčešće tegobe su pojava nesanice, glavobolje, pojačana nervoza, slaba pažnja i koncentracija, pad memorije, ali i volje i interesovanja, koje je mlada osoba imala ranije, sindrom povišen krvni pritisak, i drugo). Zloupotreba i zavisnost od alkohola, tablet i drugih PAS u velikoj meri je prisutan i kod zavisnika od kockanja, sa svim pratećim posledicama ovih bolesti što se dešava u 60% slučajeva. Depresija je najčešći psihijatrijski poremećaj kod kockara. Može se pojaviti i autodestruktivna tendencija.

Najčešće porodične posledice su: prerano odvajanje od porodice, svađe, fizičko nasilje, nedolazak kući duže vreme, neizvršavanje obaveza koje je do tada imao u porodici, tajnovitost, destruktivno ponašanje, nestajanje novca ili drugih vrednih stvari iz kuće, neodgovornost, laži i manipulisanje drugim članovima, povlačenje u sebe, nedoslednost a nije retko ni nasilje u porodici, kada kockar pokušava a iznudi novac od članova porodice na svaki način, da bi nastavio sa kockanjem. Kod dece i adolescenata je najčešća socijalna posledica prekid školovanja (drop-out) sa svim negativnim konskvencama za budućnost mlade osobe.

Koje su strategije za prevenciju i lečenje zavisnosti od kockanja?

Psihološka zavisnost od kockanja, upornost u poricanju same zavisnosti, svedoče o tome da suština leži u ličnosti samoga kockara, a ne i u kockanju. Nezrelost, praznina, emotivno i socijalno propadanje, ravnodušnost i konstanta laži koja je delovala psihopatološki na ličnost kockara, koja je izolovana i socijalno marginalizovana, čak prenosi to na celu porodicu. Kockar uporno odbija mogućnost lečenja, osećajući se nespremnim i nemotivisanim da prekine kockanje. U svojoj nezrelosti prestanak kockanja poistovećuju sa manjkom slobode, lišavanjem od životnog zadovoljstva, preterivanjem okoline. Dok se kocka, oseća se slobodnim, jakim, omnipotentnim, a problem su mu posledice kocke, kojih bi se rado rešio ili da se same reše, da može nastaviti da se „pametnije” kocka.

Da bismo kockara pridobili za lečenje, motivisali ga, jedino je rešenje konfrontacija s njim uz nabrajanje problema. Pri tome treba izbegavati moralne pridike, jer je kontraproduktivno. Kockaru pri motivacijskom intervjuu naglasak dajemo na kakav-takav uvid u problem i zdrav deo ličnosti, kojim treba da kontroliše bolesni deo. Treba upozoriti na to da je on zavisnik, da su u problemu on i njegova okolina, da se može izvući lečenjem i apsolutnom apstinencijom te da lečenje zavisi od njegovog pristanka i iskrenog uključivanja..

Savetovališta i kratke intervencije korisni su porodicama koje traže pomoć i savet za tretman svoje dece. Uključuje se cela porodica u celom toku tretmana uz stalnu podršku, psihoedukaciju i solidan terapijski savez sa porodicom i lečenim adolescentom.

U težim slučajevima, sa više recidiva mogu se upotrebiti mere psihijatrijskog tretmana:

dnevne bolnice za parcijalne hospitalizacije, vikend-bolnice (porodični tretman uz nastavak škole ili rad)
ambulantno lečenje i praćenje (barem 12 meseci)
grupnu porodična terapiju (3 – 12 meseci)
drugi oblici lečenje i savetovanja, posebno kad postoji udružena patologija alkoholizam, zloupotreba tablet i PAS, depresivnost, suicidalnost…

Preventivne aktivnosti roditelja i porodici, gde se pojavulju problem kockanja kod dece /adolescenata

Trudite se da vreme koje provodite sa svojom decom bude što kvalitetnije
Ohrabrite ih da se što više posvete sportu, kreativnosti, druženju, hobiju ili drugim konstruktivnim aktivnostima
Razgovarajte sa njima o rizicima kockanja
Upoznajte njihovo društvo i uticaj koji vrši na adolescenta
Postavite granice/pravila, i definišite posledice nepoštovanja tih pravila
Zapamtite, kockanje NIJE društveno dozvoljena aktivnost za mlađe od 18 godina!